SCENA IZ FILMA:
Kao Rani Mraz [An Early Frost] - Đorđe Balašević FILM DOWNLAOD
Oznake:
djordje balasevic kao rani mraz download
,
đorđe balašević kao rani mraz download
,
kao rani mraz download
,
kao rani mraz download filma
,
kao rani mraz film download
Portret mog života
Vetar prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k’o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.
Roze nađoh međ’ starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo
k’o kora starog bagrema,
al’ u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k’o ove, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k’o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.
Roze nađoh međ’ starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo
k’o kora starog bagrema,
al’ u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k’o ove, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
Stari laloški vals
Uz blagoslov magle i nebeske pravde
vreme je, vele, da idem odavde.
E, ne volem s takvima ni da se svađam,
al’ nisam ja došao, gdi da se vraćam?
Tu je sjahao moj Askurđen!
To je naša ledina, naša Vojvodina,
jedna i jedina.
Nebo i zemlja su spojeni šavom
i jedini kamen je onaj nad glavom.
Tu mi je čardak odliven u zlatu
i komotno vreme na crkvenom satu.
I tu je moja dragana,
baš za Božić neguje klas.
A usput, k’o da tancuje stari laloški vals.
Rasti pšenice, nek nam je roda,
opleti brazdama.
Nisam ja bitanga pa da te prodam
ovakvim gazdama.
Možda odem jedared, kad naiđe red,
al’ idem zadnji od nas,
dok na miru odslušam stari laloški vals.
Nalož’te vragovi urune pakla,
ma, nek se zažari.
Al’ moja se zvezda još nije ni makla,
Bog nad njom stražari.
Ja vam sledim jedared, kad naiđe red.
Al’ i tad mi ostavte čas
da sa njome odigram stari laloški vals.
vreme je, vele, da idem odavde.
E, ne volem s takvima ni da se svađam,
al’ nisam ja došao, gdi da se vraćam?
Tu je sjahao moj Askurđen!
To je naša ledina, naša Vojvodina,
jedna i jedina.
Nebo i zemlja su spojeni šavom
i jedini kamen je onaj nad glavom.
Tu mi je čardak odliven u zlatu
i komotno vreme na crkvenom satu.
I tu je moja dragana,
baš za Božić neguje klas.
A usput, k’o da tancuje stari laloški vals.
Rasti pšenice, nek nam je roda,
opleti brazdama.
Nisam ja bitanga pa da te prodam
ovakvim gazdama.
Možda odem jedared, kad naiđe red,
al’ idem zadnji od nas,
dok na miru odslušam stari laloški vals.
Nalož’te vragovi urune pakla,
ma, nek se zažari.
Al’ moja se zvezda još nije ni makla,
Bog nad njom stražari.
Ja vam sledim jedared, kad naiđe red.
Al’ i tad mi ostavte čas
da sa njome odigram stari laloški vals.
Čovek sa mesecom u očima
Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen
Zagledan u čašu preduboku
Bio mi je stran i naizgled normalan
Al tad mu spazih odraz meseca u oku
On me oslovi :
Pa, kako idu poslovi?
Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga…
Nato on planu naprasno…
Odmeri me sablasno:
Nemate vi pojma, braćo draga…
Ne znaš ti šta znači ubiti grad
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova
Ne znaš ti šta znači spavati sad
Kad sklopim oči… Ništa… Osim tih krovova
Kada sklopim oči nebom naiđu mobe…
Zamirišu gostinjske sobe…
Nebom svadba odzvanja…
Kada sklopim oči nebom promiču lica…
Zatreperi roj tamburica…
Dunav sedef odranja…
Zverko ludila
Što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao…
Al, što se stideti
Što Boga neću videti?
Jer to i nije Bog kojeg sam znao…
Ne znaš ti: nema Oslobođenih…
Svaku tišinu mi granata prošara…
Spašen je taj Prvi Pogođeni…
A svi su drugi večni taoci košmara…
Kada sklopim oči nebom naiđu lađe…
Zvona… lavež… komšijske svađe…
Miris svežeg oranja…
Ali, kada svane, vetri s reke zacvile…
Znam, to tuže vodene vile…
Dunav tamjan odranja …
Zagledan u čašu preduboku
Bio mi je stran i naizgled normalan
Al tad mu spazih odraz meseca u oku
On me oslovi :
Pa, kako idu poslovi?
Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga…
Nato on planu naprasno…
Odmeri me sablasno:
Nemate vi pojma, braćo draga…
Ne znaš ti šta znači ubiti grad
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova
Ne znaš ti šta znači spavati sad
Kad sklopim oči… Ništa… Osim tih krovova
Kada sklopim oči nebom naiđu mobe…
Zamirišu gostinjske sobe…
Nebom svadba odzvanja…
Kada sklopim oči nebom promiču lica…
Zatreperi roj tamburica…
Dunav sedef odranja…
Zverko ludila
Što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao…
Al, što se stideti
Što Boga neću videti?
Jer to i nije Bog kojeg sam znao…
Ne znaš ti: nema Oslobođenih…
Svaku tišinu mi granata prošara…
Spašen je taj Prvi Pogođeni…
A svi su drugi večni taoci košmara…
Kada sklopim oči nebom naiđu lađe…
Zvona… lavež… komšijske svađe…
Miris svežeg oranja…
Ali, kada svane, vetri s reke zacvile…
Znam, to tuže vodene vile…
Dunav tamjan odranja …
Naposletku
Naposletku…
Ti si dobro znala ko sam ja
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata
Zalud izgužvana svila
To je tako…
Ne pravi od tuge nauku
Mami svetlo na sledećem bregu
Okopniće moj otisak na tvom jastuku
Kao “jezuška” u snegu…
Razbiću gitaru
Crn je mrak ispunjava
Odavno se svoje pesme bojim
Pomera u meni one gene Dunava
Pa ja tečem… i kad stojim…
Ali opet…
Dal’ bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati
I da je Ništa sve što nudim…
Naposletku…
Ti si navek znala da sam svirac
Brošić što se teško pribada
Da me moze oduvati najblazi Nemirac
Da ću u po reči stati
Da se neću osvrtati
Nikada…
Ređaš po vitrini
fini porculanski svet
Al’ ja sam figurica bez žiga
Pazi… to je bajka
Što ti pada na pamet?
Fali ti baš ovaj cigan…
Ne, mila…
Tek u jesen otkriju se boje krošanja
Sve su slične u leto zelene
Naposletku…
Ti si dobro znala ko sam ja
Čemu suze, lepa ženo?
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac
Moj je šešir šatra pomična
Usne, tice-rugalice, a u oku tajac
Da sam kaput sa dva lica
Da sam Gospo’n Propalica
Obična…
Naposletku…
Ti si navek znala da sam svirac
I da je nebo moja livada
Da me može oduvati najblazi Nemirac
Da ću u po reči stati…
Da se neću osvrtati…
Nikada…
Ti si dobro znala ko sam ja
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata
Zalud izgužvana svila
To je tako…
Ne pravi od tuge nauku
Mami svetlo na sledećem bregu
Okopniće moj otisak na tvom jastuku
Kao “jezuška” u snegu…
Razbiću gitaru
Crn je mrak ispunjava
Odavno se svoje pesme bojim
Pomera u meni one gene Dunava
Pa ja tečem… i kad stojim…
Ali opet…
Dal’ bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati
I da je Ništa sve što nudim…
Naposletku…
Ti si navek znala da sam svirac
Brošić što se teško pribada
Da me moze oduvati najblazi Nemirac
Da ću u po reči stati
Da se neću osvrtati
Nikada…
Ređaš po vitrini
fini porculanski svet
Al’ ja sam figurica bez žiga
Pazi… to je bajka
Što ti pada na pamet?
Fali ti baš ovaj cigan…
Ne, mila…
Tek u jesen otkriju se boje krošanja
Sve su slične u leto zelene
Naposletku…
Ti si dobro znala ko sam ja
Čemu suze, lepa ženo?
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac
Moj je šešir šatra pomična
Usne, tice-rugalice, a u oku tajac
Da sam kaput sa dva lica
Da sam Gospo’n Propalica
Obična…
Naposletku…
Ti si navek znala da sam svirac
I da je nebo moja livada
Da me može oduvati najblazi Nemirac
Da ću u po reči stati…
Da se neću osvrtati…
Nikada…
Sin jedinac
Stara stvar u Novom Bečeju
Slava je za Gospojinu
Ne znate vi moju Ninu
Dece nema pa me vole kao matera
Pridveče do crkve trkne
Za pokojnim Strikom šmrkne
A sve brine da me u “špacirung” natera
Ja sam otrov za udavače
Trepću oči snevalice
Uzdišu ko zevalice
Gurkaju se laktovima, usne napuće
Jednoj miraz mlin što melje
Drugoj lanac i po zemlje
Trećoj cifra tolk’a da se samo šapuće
Bež’te curice s glavne ulice
Kada prođe sin jedinac, štikla kleca
Sitne su vam udice
Korzom plovi štuka što se retko peca
Zbogom Totice, male skotice
Mađarice-svađalice, srcolomke
Prave ste lepotice
Žali bože faliti vam druge momke
Videh pendžer u Bečkereku
I u njemu, povrh lale
Tog trenutka procvetale
Zasja pramen riđi, kao krilo tetreba
Nidočeg mi više nije
Snevam zemlju iz saksije
Meni, babo, od te zemlje više ne treba
Nek se okuša hor torokuša
Ja sam babin sin jedinac… mater svima…
Štagod kogod pokuša
Uzeću je, pa da samo bluzu ima
Zbogom Sremice-uspaljenice
I Bačvanke, probiranke od zanata
Fine ste vi ženice
Al već vidim: ženiću se iz Banata…
Slava je za Gospojinu
Ne znate vi moju Ninu
Dece nema pa me vole kao matera
Pridveče do crkve trkne
Za pokojnim Strikom šmrkne
A sve brine da me u “špacirung” natera
Ja sam otrov za udavače
Trepću oči snevalice
Uzdišu ko zevalice
Gurkaju se laktovima, usne napuće
Jednoj miraz mlin što melje
Drugoj lanac i po zemlje
Trećoj cifra tolk’a da se samo šapuće
Bež’te curice s glavne ulice
Kada prođe sin jedinac, štikla kleca
Sitne su vam udice
Korzom plovi štuka što se retko peca
Zbogom Totice, male skotice
Mađarice-svađalice, srcolomke
Prave ste lepotice
Žali bože faliti vam druge momke
Videh pendžer u Bečkereku
I u njemu, povrh lale
Tog trenutka procvetale
Zasja pramen riđi, kao krilo tetreba
Nidočeg mi više nije
Snevam zemlju iz saksije
Meni, babo, od te zemlje više ne treba
Nek se okuša hor torokuša
Ja sam babin sin jedinac… mater svima…
Štagod kogod pokuša
Uzeću je, pa da samo bluzu ima
Zbogom Sremice-uspaljenice
I Bačvanke, probiranke od zanata
Fine ste vi ženice
Al već vidim: ženiću se iz Banata…
Regruteska
Sine moj…
Ti se majke sećaš nejasno
Dobre senke iznad kolevke
Poč’o si da pamtiš prekasno
Osluškujem lepet anđela
Znaću valjda da je nađem ja?
Eh, mani me…
Naš sam dom k’o čergu selio
Tepanja na vino mirišu
Njene stvari sam razdelio
Svaki praznik minu ćuteći
Sebi nisam mog’o uteći…
Stade sve… samo život prođe…
Sine moj, oči njene plave…
Stiže dan da u vojsku pođeš
Čudni se ovde sveci slave
Ej! Sine moj, kako da te pustim?
Ti si sve što mi od nje osta’
Di ćeš s tim trepuškama gustim?
Život baš ne zna šta je dosta…
Slušaj njih
Što uz bojni poklič legaju
Pevaju u slavu noževa
Pevaju pa onda begaju
Pošlo vreme s goreg na gore
Razigralo one najgore
Sine moj…
Gajde će ti baba kupiti
Tamburu sa ticom sedefnom
Cure će pred kućom pupiti
Nek se šorom digne prašina
Kad bataljon suknji maršira
Stade sve… samo život prođe…
Sine moj, oči njene plave…
Stiže dan da u vojsku pođeš
Lumpuju – usijane glave
Sine moj, sve su to barabe
Ne dam ja mog spomenka bokor
Derane, drž’ se tvoga babe
Nisi ti za taj jad i pokor, ej…
Ti se majke sećaš nejasno
Dobre senke iznad kolevke
Poč’o si da pamtiš prekasno
Osluškujem lepet anđela
Znaću valjda da je nađem ja?
Eh, mani me…
Naš sam dom k’o čergu selio
Tepanja na vino mirišu
Njene stvari sam razdelio
Svaki praznik minu ćuteći
Sebi nisam mog’o uteći…
Stade sve… samo život prođe…
Sine moj, oči njene plave…
Stiže dan da u vojsku pođeš
Čudni se ovde sveci slave
Ej! Sine moj, kako da te pustim?
Ti si sve što mi od nje osta’
Di ćeš s tim trepuškama gustim?
Život baš ne zna šta je dosta…
Slušaj njih
Što uz bojni poklič legaju
Pevaju u slavu noževa
Pevaju pa onda begaju
Pošlo vreme s goreg na gore
Razigralo one najgore
Sine moj…
Gajde će ti baba kupiti
Tamburu sa ticom sedefnom
Cure će pred kućom pupiti
Nek se šorom digne prašina
Kad bataljon suknji maršira
Stade sve… samo život prođe…
Sine moj, oči njene plave…
Stiže dan da u vojsku pođeš
Lumpuju – usijane glave
Sine moj, sve su to barabe
Ne dam ja mog spomenka bokor
Derane, drž’ se tvoga babe
Nisi ti za taj jad i pokor, ej…
Drvena pesma
Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar
Mog drvenog konjića
Kanap i zvuk točkića
Vrbice zvon
Za mnom verni Sančo moj
U pohodu na Nespokoj
Snio sam još i svoju prvu tamburu
Kako ko noćna dama
Iz južnog Amsterdama
Iz izloga… mene klinca zavodi
Na smrtne grehe navodi
Di je to drvo raslo, od kog je tesana?
Dal se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud u njemu izvor svih mojih pesama?
Dal je to znao onaj ko ga je dubio?
Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Dal nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kreso, mati ga njegova?
Čija je ruka lišće s jeseni palila… da znam?
Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama
Obesnu igru vatre
Sklopljene šalukatre
Na uzglavlju… ruža u intarziji
Pod kojom smo se mazili
Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan
Novembar… izmaglica…
I kvartet dragih lica
Maleni čun… nasred luke pokisle
Da me u večnost otisne
Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Dal je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obišo, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?
Jedina moja mila… što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena
Taji se jedno drvo u mojim grudima
Gde li će nešto nići iz toga semena… da znam?
Mog drvenog konjića
Kanap i zvuk točkića
Vrbice zvon
Za mnom verni Sančo moj
U pohodu na Nespokoj
Snio sam još i svoju prvu tamburu
Kako ko noćna dama
Iz južnog Amsterdama
Iz izloga… mene klinca zavodi
Na smrtne grehe navodi
Di je to drvo raslo, od kog je tesana?
Dal se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud u njemu izvor svih mojih pesama?
Dal je to znao onaj ko ga je dubio?
Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Dal nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kreso, mati ga njegova?
Čija je ruka lišće s jeseni palila… da znam?
Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama
Obesnu igru vatre
Sklopljene šalukatre
Na uzglavlju… ruža u intarziji
Pod kojom smo se mazili
Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan
Novembar… izmaglica…
I kvartet dragih lica
Maleni čun… nasred luke pokisle
Da me u večnost otisne
Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Dal je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obišo, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?
Jedina moja mila… što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena
Taji se jedno drvo u mojim grudima
Gde li će nešto nići iz toga semena… da znam?
Namćor
E volem… nikog, lutko… takva mi je narav
Kao odžak star i garav
Puno dima je kroz mene prošlo
Ne volem… ujne, strine, šogore, komšiluk
Nataknem ih na čiviluk
Od njih ništa dobro nije došlo
Ne volem… semenkare… cigane trubače…
Burek… ulične pišače…
Nek mi moju lepu varoš vrate
Ne volem… džipadžije… Dizel…
Butikaše… restoteke… tamburaše…
Svaku pesmu bar za strofu skrate
Mater im…
Al tebe volem, to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Da kupim četir konja besna
Da ih u oblak upregnem
Pa s tobom di nas niko ne zna uteknem
Ne volem… kad mi gaće uđu… di već uđu…
Te što brinu brigu tuđu…
Košticu u štrudli od višanja…
Ne volem… zatucane… gratis… kravataše…
Hipohondre što se plaše
Da dobiju rak od razmišljanja…
Ne volem… krvoločne pse i gospodare…
Nađubrene trotoare…
Maskirne kad navale na pendžer…
Ne volem… lopuže sto voze tuđa kola…
Znaju azbuku do pola…
Miču usnama dok sriču pejdžer…
(nji` se malko gadim, pravo da ti kažem…)
Al tebe volem, to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu na “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Da kupim čamac na dva vesla
I onaj šešir rogozan
Pa tebe di nas niko ne zna odvozam
Ne volem šizove i nervne bolesnike
Pre ih puštali za vikend…
Sad ih puste pravo pred kamere…
Ne volem… sve te lezibejke, da prostite…
Proročice… travestite…
Nek mi gospon-dame ne zamere
Ne volem… teget girtlu na teget mantilu…
Šestu ličku… Sedmu silu…
Opa-cupa preko Okučana…
Ne volem… izbore… televizor… plakate…
Dosta, ako boga znate…
Ludnica je kanda otključana širom ostala
(provert’e, molim vas)
Al tebe volem, to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Da kupim adicu od peska
Na njoj šumarak nakrivljen
Da tebe di nas niko ne zna sakrijem
Ne volem… uzdržane… trezvene… pa džoging…
Takve najpre trefi šloging
Al ni krkanje mi nije blisko
Ne volem… što odasvud samo čuješ daj mi!
Il se prosi il se zajmi
Jebo te, ja nikad nisam isko
Ne volem… štreberčine… večne odlikaše…
Crne rolke i sektaše…
Ne padam na Tibet… ili Burmu…
Ne volem… škrtariju… intelektuatce…
Koji važno vrte palce…
Kupiš ih za špricer i kavurmu…
(koju ja lično ne volem…)
Al tebe volem to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Napuklo srce na dve pole
Ljubav je teret pregolem
Baš ni to što tol’ko volem… ne volem…
Kao odžak star i garav
Puno dima je kroz mene prošlo
Ne volem… ujne, strine, šogore, komšiluk
Nataknem ih na čiviluk
Od njih ništa dobro nije došlo
Ne volem… semenkare… cigane trubače…
Burek… ulične pišače…
Nek mi moju lepu varoš vrate
Ne volem… džipadžije… Dizel…
Butikaše… restoteke… tamburaše…
Svaku pesmu bar za strofu skrate
Mater im…
Al tebe volem, to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Da kupim četir konja besna
Da ih u oblak upregnem
Pa s tobom di nas niko ne zna uteknem
Ne volem… kad mi gaće uđu… di već uđu…
Te što brinu brigu tuđu…
Košticu u štrudli od višanja…
Ne volem… zatucane… gratis… kravataše…
Hipohondre što se plaše
Da dobiju rak od razmišljanja…
Ne volem… krvoločne pse i gospodare…
Nađubrene trotoare…
Maskirne kad navale na pendžer…
Ne volem… lopuže sto voze tuđa kola…
Znaju azbuku do pola…
Miču usnama dok sriču pejdžer…
(nji` se malko gadim, pravo da ti kažem…)
Al tebe volem, to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu na “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Da kupim čamac na dva vesla
I onaj šešir rogozan
Pa tebe di nas niko ne zna odvozam
Ne volem šizove i nervne bolesnike
Pre ih puštali za vikend…
Sad ih puste pravo pred kamere…
Ne volem… sve te lezibejke, da prostite…
Proročice… travestite…
Nek mi gospon-dame ne zamere
Ne volem… teget girtlu na teget mantilu…
Šestu ličku… Sedmu silu…
Opa-cupa preko Okučana…
Ne volem… izbore… televizor… plakate…
Dosta, ako boga znate…
Ludnica je kanda otključana širom ostala
(provert’e, molim vas)
Al tebe volem, to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Da kupim adicu od peska
Na njoj šumarak nakrivljen
Da tebe di nas niko ne zna sakrijem
Ne volem… uzdržane… trezvene… pa džoging…
Takve najpre trefi šloging
Al ni krkanje mi nije blisko
Ne volem… što odasvud samo čuješ daj mi!
Il se prosi il se zajmi
Jebo te, ja nikad nisam isko
Ne volem… štreberčine… večne odlikaše…
Crne rolke i sektaše…
Ne padam na Tibet… ili Burmu…
Ne volem… škrtariju… intelektuatce…
Koji važno vrte palce…
Kupiš ih za špricer i kavurmu…
(koju ja lično ne volem…)
Al tebe volem to je fakat
Ti si mi ljubav jedina
Prodaću onu našu kućerdu “na lakat”
Pa nek je stoput dedina
Napuklo srce na dve pole
Ljubav je teret pregolem
Baš ni to što tol’ko volem… ne volem…
Dođoška
Njenog brata znao sam tako… iz čuvernja…
Nisam puno mario za te Dođoše
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja
Spori dani davno prođoše
Pretio je da će on na put da mi stane
I da mu se sestre okanem.
A mi smo samo šetali… i pomalo kisli…
Dobro sam se nagled’o njenih koraka
Druge su mi devojke pobegle iz misli
Prhnule… k’o jato čvoraka…
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa
I odvažnog Bilbo Baginsa
Na svim mojim crkvama satovi su stali
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše
Sto hiljada reči znam… al’ jedna mi fali…
Da nju kako treba opišem
I sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše
Al’… ni nalik na druge Dođoše…
Otad baš ne uzimam svaku što se pruža
Srce se odupire… pa se privikne…
Al’ zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža
Pa da na kraj sveta iznikne…
Ma, da se redom postroje odavde do ćoška
Nijedna ko moja Dođoška…
Ta, idi…
Nijedna k’o moja Dođoška…
Nisam puno mario za te Dođoše
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja
Spori dani davno prođoše
Pretio je da će on na put da mi stane
I da mu se sestre okanem.
A mi smo samo šetali… i pomalo kisli…
Dobro sam se nagled’o njenih koraka
Druge su mi devojke pobegle iz misli
Prhnule… k’o jato čvoraka…
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa
I odvažnog Bilbo Baginsa
Na svim mojim crkvama satovi su stali
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše
Sto hiljada reči znam… al’ jedna mi fali…
Da nju kako treba opišem
I sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše
Al’… ni nalik na druge Dođoše…
Otad baš ne uzimam svaku što se pruža
Srce se odupire… pa se privikne…
Al’ zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža
Pa da na kraj sveta iznikne…
Ma, da se redom postroje odavde do ćoška
Nijedna ko moja Dođoška…
Ta, idi…
Nijedna k’o moja Dođoška…
Miholjsko leto
Do pola jedan je bila na času klavira
Onda korakom merila grad
I usput gledala izloge
Pardon… svoj odraz u njima
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca
Mala vračka da upravo tad
Uz “Caffe Kibic” polagano nadođe On
Kao plima…
Tajne su tu zato da ih neko nasluti
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti
Bogu je kanuo čaj… svud je prsnuo sjaj
Jedan platan će ostai zlatan
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće
Ne drhti On… to je samo to uvelo lišće
Blaženo Miholjsko Leto
Jedno i sve to za njih…
A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest
Sve češće mu govore “Vi”
Begeš u grudima udara
Bije u bronzane žice
U džepu sretni staklenac…
ko ono novčić i zdenac
Mala vračka da nestanu svi
A Ona bane ko lupež…
I prospe mu kosu
U lice…
Kao osrednji klošar, malo prosed… i prostar…
Na uglu sam zastao sam
Ne tako dobar oktobar
I misli sve… u “ruskom štilu”
A onda shvatih, na prepad….
Da te volim, ko nekad
Vreme samo raspiruje plam
U meni “miholjsko leto”… to prkosno sunce
Pred zimu…
Onda korakom merila grad
I usput gledala izloge
Pardon… svoj odraz u njima
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca
Mala vračka da upravo tad
Uz “Caffe Kibic” polagano nadođe On
Kao plima…
Tajne su tu zato da ih neko nasluti
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti
Bogu je kanuo čaj… svud je prsnuo sjaj
Jedan platan će ostai zlatan
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće
Ne drhti On… to je samo to uvelo lišće
Blaženo Miholjsko Leto
Jedno i sve to za njih…
A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest
Sve češće mu govore “Vi”
Begeš u grudima udara
Bije u bronzane žice
U džepu sretni staklenac…
ko ono novčić i zdenac
Mala vračka da nestanu svi
A Ona bane ko lupež…
I prospe mu kosu
U lice…
Kao osrednji klošar, malo prosed… i prostar…
Na uglu sam zastao sam
Ne tako dobar oktobar
I misli sve… u “ruskom štilu”
A onda shvatih, na prepad….
Da te volim, ko nekad
Vreme samo raspiruje plam
U meni “miholjsko leto”… to prkosno sunce
Pred zimu…
Poslednja nevesta
Vesnik svadbe po sokaku svuda je
Brinu snajke šta će koja mesiti
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti
Tu livadu ja sam prvi kosio
Pričam više nego šlo bih smeo
Ajde… odavno bih je zaprosio
Da sam samo hteo…
Vetrić glanca krune granja…
Tamiš nosi par lokvanja…
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava
Oprezno s tom violinom
Ona čezne za tišinom
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala
A Nju nemoj pominjati
Neće svet zbog toga stati
Neće biti prva što se udala…
Ništa lakše nego sebe slagati
Ništa lakše neg se nasmrt opiti
Ništa teže nego zalud tragati
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti
Srce cupka, al misao okleva
Čeka da se stvari same dese
Tuga lepše zvuči kad se otpeva
Pesma sve podnese…
Bog je katkad pravi šeret
Na strmini doda teret
I potura Nedohvatno da se dohvati
Bog je dobar – kako kome,
Bolje ne pitaj o tome
Ućutaću ili ću opsovati
Polagano, Šanji-bači
Ti si znao šta mi znači
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet
Neka bude zadnja što se udala…
Samo bol je u životu siguran
Sreću nosi neki poštar jako spor
Neka… samo ovu noć da izguram
Sutra ću već naći dobar izgovor.
Brinu snajke šta će koja mesiti
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti
Tu livadu ja sam prvi kosio
Pričam više nego šlo bih smeo
Ajde… odavno bih je zaprosio
Da sam samo hteo…
Vetrić glanca krune granja…
Tamiš nosi par lokvanja…
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava
Oprezno s tom violinom
Ona čezne za tišinom
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala
A Nju nemoj pominjati
Neće svet zbog toga stati
Neće biti prva što se udala…
Ništa lakše nego sebe slagati
Ništa lakše neg se nasmrt opiti
Ništa teže nego zalud tragati
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti
Srce cupka, al misao okleva
Čeka da se stvari same dese
Tuga lepše zvuči kad se otpeva
Pesma sve podnese…
Bog je katkad pravi šeret
Na strmini doda teret
I potura Nedohvatno da se dohvati
Bog je dobar – kako kome,
Bolje ne pitaj o tome
Ućutaću ili ću opsovati
Polagano, Šanji-bači
Ti si znao šta mi znači
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet
Neka bude zadnja što se udala…
Samo bol je u životu siguran
Sreću nosi neki poštar jako spor
Neka… samo ovu noć da izguram
Sutra ću već naći dobar izgovor.
Uspavanka za dečaka
Pričaće ti jednom možda,
Kako sam ja bio štošta
Pile moje, pače moje malo…
Mudrovaće, badavani
Kad me nema da se branim
Da sam blizu… ne bi im se dalo…
Pričaće ti o plovidbi,
Ti što nisu sidro digli
Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?
Tvrdiće, sa zlobnim sjajem
Da sam drhtao pred zmajem
Gledali su oni… iz prikrajka…
Al ti slutiš otkud bore
Trunje se u oku diglo
Olujno je tamo gore
Gde nas nije puno stiglo
Znam da sanjaš more sveća
I korake po tom doku
Ti si tamo bio… u mom oku…
Pričaće ti kojekakvi,
Zloba se ko rubin cakli
Kako odjek mog osmeha ječi.
Kleće se u pretpostavke
Kljuckajući, kao čavke
Moje loše prepričane reči
Brojao sam ljude s krsta
Pravila i izuzetke
Posvud promašena vrsta
Samo retki nađu retke
Znam da sanjaš vaskrsenje
Jednu siluetu plahu
Ti si tamo bio… u mom dahu…
Pričaće ti jednom svašta
Boljima se teško prašta
Pile moje, pače moje malo…
Silni miševi u boci
Javiće se ko svedoci
Pustolovnog traganja za Gralom
Ne znam više, bože prosti,
Dal da strepim il da stremim?
Da to breme posebnosti i na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?
Znam da sanjaš rimovanja,
Krike, i tišinu nemu
Ti si bio svugde u mom svemu
Pile moje, pače moje malo…
Lavče moje…
Kako sam ja bio štošta
Pile moje, pače moje malo…
Mudrovaće, badavani
Kad me nema da se branim
Da sam blizu… ne bi im se dalo…
Pričaće ti o plovidbi,
Ti što nisu sidro digli
Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?
Tvrdiće, sa zlobnim sjajem
Da sam drhtao pred zmajem
Gledali su oni… iz prikrajka…
Al ti slutiš otkud bore
Trunje se u oku diglo
Olujno je tamo gore
Gde nas nije puno stiglo
Znam da sanjaš more sveća
I korake po tom doku
Ti si tamo bio… u mom oku…
Pričaće ti kojekakvi,
Zloba se ko rubin cakli
Kako odjek mog osmeha ječi.
Kleće se u pretpostavke
Kljuckajući, kao čavke
Moje loše prepričane reči
Brojao sam ljude s krsta
Pravila i izuzetke
Posvud promašena vrsta
Samo retki nađu retke
Znam da sanjaš vaskrsenje
Jednu siluetu plahu
Ti si tamo bio… u mom dahu…
Pričaće ti jednom svašta
Boljima se teško prašta
Pile moje, pače moje malo…
Silni miševi u boci
Javiće se ko svedoci
Pustolovnog traganja za Gralom
Ne znam više, bože prosti,
Dal da strepim il da stremim?
Da to breme posebnosti i na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?
Znam da sanjaš rimovanja,
Krike, i tišinu nemu
Ti si bio svugde u mom svemu
Pile moje, pače moje malo…
Lavče moje…
Devedesete
Mi smo bar imali stare gitare… poneki bedž na reverima…
Glupo bi zvučalo >Je-Je!< uz sve ove dileje s revolverima Al zastavu šezdesetih vezle su gramofonske igle I put od žute cigle prostro se pred nas Mi smo bar imali razne Če Gevare… o-o, i veće prevare… To mladost spiri u dahu kao šećer u prahu sa bundevare Protesti sedamdesetih više su bili odraz mode Jer bokal pun slobode točen je za nas Mi smo bar imali putovanja… Perone, suze, cmakanja… Crveni pasoš bez mane što prolazi grane bez puno njakanja Dnevnici osamdesetih švrljani su na jarke razglednice Svet je lice šminkao zbog nas Mi smo bar imali one snove koji se teško ostvare A snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede… kad s tobom ostare… Nije baš sve na kantaru… čitavo čudo kupi lova Ali snova nema piratiranih Onda su došle devedesete, tužne i nesretne… opake… Gospod je barut primirisao pa ladno zbrisao za oblake E, kad već puknu ustave nema nam spasa dok se reke ne zaustave No, i taj dan će svanuti Onda su došle devedesete, tužne i nesretne… fobične… U udžbenike i u čitanke ušle su bitange… obične… Kasno je da se paniči… Dali smo šansu da se ludilo ozvaniči… A sad smo prosto zgranuti? Mi smo bar imali neke veze s planetom i sa ljudima Znalo se ko togu nosi a ko cvetić u kosi… o, blago ludima… Danas se laž odvažila… a zadnja bagra kroji moral… Pa je OK koral dignut oko nas Ma, jebite se, Devedesete, vas mogu jedino psovati Za vama niko nece žaliti niti vam stihove kovati Jednu ste mladost sludele, budite sretne ako vam i strofu udele Pred crkvom pravih vrednosti Ma, jebite se, Devedesete, i vaša priča je gotova I dabogda se nikad ne sete svih ovih protuva i skotova Kad zakon metlom zamane… ili ih pusti da se medusobno tamane… Što ima svojih prednosti
Glupo bi zvučalo >Je-Je!< uz sve ove dileje s revolverima Al zastavu šezdesetih vezle su gramofonske igle I put od žute cigle prostro se pred nas Mi smo bar imali razne Če Gevare… o-o, i veće prevare… To mladost spiri u dahu kao šećer u prahu sa bundevare Protesti sedamdesetih više su bili odraz mode Jer bokal pun slobode točen je za nas Mi smo bar imali putovanja… Perone, suze, cmakanja… Crveni pasoš bez mane što prolazi grane bez puno njakanja Dnevnici osamdesetih švrljani su na jarke razglednice Svet je lice šminkao zbog nas Mi smo bar imali one snove koji se teško ostvare A snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede… kad s tobom ostare… Nije baš sve na kantaru… čitavo čudo kupi lova Ali snova nema piratiranih Onda su došle devedesete, tužne i nesretne… opake… Gospod je barut primirisao pa ladno zbrisao za oblake E, kad već puknu ustave nema nam spasa dok se reke ne zaustave No, i taj dan će svanuti Onda su došle devedesete, tužne i nesretne… fobične… U udžbenike i u čitanke ušle su bitange… obične… Kasno je da se paniči… Dali smo šansu da se ludilo ozvaniči… A sad smo prosto zgranuti? Mi smo bar imali neke veze s planetom i sa ljudima Znalo se ko togu nosi a ko cvetić u kosi… o, blago ludima… Danas se laž odvažila… a zadnja bagra kroji moral… Pa je OK koral dignut oko nas Ma, jebite se, Devedesete, vas mogu jedino psovati Za vama niko nece žaliti niti vam stihove kovati Jednu ste mladost sludele, budite sretne ako vam i strofu udele Pred crkvom pravih vrednosti Ma, jebite se, Devedesete, i vaša priča je gotova I dabogda se nikad ne sete svih ovih protuva i skotova Kad zakon metlom zamane… ili ih pusti da se medusobno tamane… Što ima svojih prednosti
Živeti slobodno
Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo…
Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira
Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira
E, tog još nije bilo, ludama je milo, ostale je stid…
Crne hronike i harmonike, sitan Rock & Roll
Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze
S tamne strane globusa bolje se vidi da Najbolji odlaze
Pločnici Toronta, oči boje fronta, ozinka svih nas
Na šta se priča svodi? Ej, parole o slobodi
Šetači-preletači? Slaba potpora
Nije to glava-pismon, ili jesmo ili nismo?
Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora:
Živeti slobodno… svetom se oriti…
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno… pesmom pokoriti…
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje
Probati jug ko zrno grožđa sa dlana bogorodice
Liznuti so sa onog gvožđa za koje vežu brodice
Slušati vetre kako gude u bele stepske jasene
Zajtiti vode koje bude gene u nama spasene…
Al, čim se pomene fantom promene, sevnu šlemovi
Žali bože matore, oni se zatvore čim gazde podviknu
Upiru se deca da rođene očeve od laži odviknu…
Šta na kraju bidne? Putnici za Sidnej, izlaz taj i taj
Dokle, bre, da nas voza zli čarobnjak iz Oza?
Dokle taj glupi džoker: Ćuti, dobro je.
Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje…
Živeti slobodno… svetom se oriti…
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno… pesmom pokoriti…
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje
Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica
Neka se trnje plete gušće, nebo je tvoja prečica
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka
Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica
Neka se trnje plete gušće, nebo je tvoja prečica
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka…
Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira
Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira
E, tog još nije bilo, ludama je milo, ostale je stid…
Crne hronike i harmonike, sitan Rock & Roll
Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze
S tamne strane globusa bolje se vidi da Najbolji odlaze
Pločnici Toronta, oči boje fronta, ozinka svih nas
Na šta se priča svodi? Ej, parole o slobodi
Šetači-preletači? Slaba potpora
Nije to glava-pismon, ili jesmo ili nismo?
Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora:
Živeti slobodno… svetom se oriti…
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno… pesmom pokoriti…
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje
Probati jug ko zrno grožđa sa dlana bogorodice
Liznuti so sa onog gvožđa za koje vežu brodice
Slušati vetre kako gude u bele stepske jasene
Zajtiti vode koje bude gene u nama spasene…
Al, čim se pomene fantom promene, sevnu šlemovi
Žali bože matore, oni se zatvore čim gazde podviknu
Upiru se deca da rođene očeve od laži odviknu…
Šta na kraju bidne? Putnici za Sidnej, izlaz taj i taj
Dokle, bre, da nas voza zli čarobnjak iz Oza?
Dokle taj glupi džoker: Ćuti, dobro je.
Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje…
Živeti slobodno… svetom se oriti…
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno… pesmom pokoriti…
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje
Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica
Neka se trnje plete gušće, nebo je tvoja prečica
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka
Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica
Neka se trnje plete gušće, nebo je tvoja prečica
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka…
Balkanski tango
Ovaj život je san, mala kuća kraj rampe, snop žućkaste lampe i zalihe tuge,
Nažalost, ružan san: ćale notorni smuk, keva s daskom za luk, manekeni za jad.
Sve je morao sam, prst na orozu lagan, a u srcu uragan i skok preko duge.
Brod, šleper, i sa 22-e već je imao sve, nju je video tad…
Lud sam za tobom pače, ali lud sam i onako, tražim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.
A ona, seoski krin, noćni bus iz Provanse, miss nikakve šanse, tek statista sreće,
Presečen film, ćale prosvetni miš, keva izlizan pliš, sestra ružna ko vrag.
On je bio njen tip. Prve noći u dvosed, pa druge na trosed, a treće, eh, treće…
Ma nek puknu svi, kad je njen mladi Don spusti pravo na tron, kao višnju na šlag.
Lud sam za tobom pače, ali lud sam i onako, tražim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.
Opet loš “deja vu”, jutro mokro ko ribar i profi kalibar, počinilac neznan,
U čitulji pune stranice dve; mafija i DB složno žale za njim.
Balkanski tango uvek završi na trotoaru, đavo je kredom upisao bod,
A ona lagano niz ulicu staru, tražeći sponzora punog ko brod.
Dok klatno tašnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko sveži but,
U beli prah smrvi dan i mrmlja refren odnekud znan:
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.
Nažalost, ružan san: ćale notorni smuk, keva s daskom za luk, manekeni za jad.
Sve je morao sam, prst na orozu lagan, a u srcu uragan i skok preko duge.
Brod, šleper, i sa 22-e već je imao sve, nju je video tad…
Lud sam za tobom pače, ali lud sam i onako, tražim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.
A ona, seoski krin, noćni bus iz Provanse, miss nikakve šanse, tek statista sreće,
Presečen film, ćale prosvetni miš, keva izlizan pliš, sestra ružna ko vrag.
On je bio njen tip. Prve noći u dvosed, pa druge na trosed, a treće, eh, treće…
Ma nek puknu svi, kad je njen mladi Don spusti pravo na tron, kao višnju na šlag.
Lud sam za tobom pače, ali lud sam i onako, tražim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.
Opet loš “deja vu”, jutro mokro ko ribar i profi kalibar, počinilac neznan,
U čitulji pune stranice dve; mafija i DB složno žale za njim.
Balkanski tango uvek završi na trotoaru, đavo je kredom upisao bod,
A ona lagano niz ulicu staru, tražeći sponzora punog ko brod.
Dok klatno tašnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko sveži but,
U beli prah smrvi dan i mrmlja refren odnekud znan:
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja ću za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.
Plava balada
E, moj Plavi… bio si malo sirov, al ipak pravi.
Nikad u dilu s bagrom, nikom u stranu, nikome dužan
Bio si, sve u svemu, dobrom čukom naoružan…
Šta da pričam, ja danas ne znam nikog ko ti je sličan
Spremnog da, bez računa, tačno u podne razgrne slabe
I kao Geri Kuper sam izade pred barabe…
Da, tu i tamo setim se devojke po kojoj se znamo…
Ćudljivo kišno leto, sedamdest’ koja – godina raka,
Kad me je školska ljubav ostavila zbog murjaka?
Ajd’, davno bilo, otad se sedam mora Dunavom slilo…
Dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri,
Na tvoje epolete sletele su zvezde dve-tri.
I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi
I čitav svet se izobličio
Ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci
Al ko je smeo da te podseća šta si
Dobro se pamti samo prvi u klasi
Ne znam, Plavi, meni se činilo da Beograd slavi
Veliki uskrs duha, svi ti grafiti, a onda Kordon
Pred onom decom ko pred tobož nekom hordom
Znaš šta sledi – ipak je Ona bila nešto što vredi…
Pa kad se onog juna nismo potukli zbog njene časti,
Zar ćemo sad, zbog ovih očajnika željnih vlasti?
Dogod je ovih frikova sa punom vrećom trikova
Ništa što vredi neće vredeti
Zar stvarno nema načina pred najezdom prostačina
Pa ti si školovan da hapsiš taj talog
A ne da puštaš da ti izdaju nalog
Sorry, Plavi, pošaljem katkad srce na raport glavi…
Od starog društva, ništa. Neko je puko, neko je svirno
Ma, ti si super, brate, ako stvarno spavaš mirno…
Nikad u dilu s bagrom, nikom u stranu, nikome dužan
Bio si, sve u svemu, dobrom čukom naoružan…
Šta da pričam, ja danas ne znam nikog ko ti je sličan
Spremnog da, bez računa, tačno u podne razgrne slabe
I kao Geri Kuper sam izade pred barabe…
Da, tu i tamo setim se devojke po kojoj se znamo…
Ćudljivo kišno leto, sedamdest’ koja – godina raka,
Kad me je školska ljubav ostavila zbog murjaka?
Ajd’, davno bilo, otad se sedam mora Dunavom slilo…
Dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri,
Na tvoje epolete sletele su zvezde dve-tri.
I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi
I čitav svet se izobličio
Ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci
Al ko je smeo da te podseća šta si
Dobro se pamti samo prvi u klasi
Ne znam, Plavi, meni se činilo da Beograd slavi
Veliki uskrs duha, svi ti grafiti, a onda Kordon
Pred onom decom ko pred tobož nekom hordom
Znaš šta sledi – ipak je Ona bila nešto što vredi…
Pa kad se onog juna nismo potukli zbog njene časti,
Zar ćemo sad, zbog ovih očajnika željnih vlasti?
Dogod je ovih frikova sa punom vrećom trikova
Ništa što vredi neće vredeti
Zar stvarno nema načina pred najezdom prostačina
Pa ti si školovan da hapsiš taj talog
A ne da puštaš da ti izdaju nalog
Sorry, Plavi, pošaljem katkad srce na raport glavi…
Od starog društva, ništa. Neko je puko, neko je svirno
Ma, ti si super, brate, ako stvarno spavaš mirno…
Stih na asfaltu
Da mi je još jedared proći Ilicom
Pa da bećarac našvrljam ćirilicom.
Teško da bi drugi mogli rešiti taj hijeroglif,
Al bi Neko znao da sam tu…
Cipelice jedne bele zastale bi i prevele
Stih na asfaltu
Jednom ću u baladu da se prerušim
U refren što se tamo još zapevuši…
Pa da minem Starom Vlaškom,
Da joj kosu sklonim daškom
I za uglom hitro zamaknem
Da pred nosom strašnog Bana, kao senka Petra Pana
Kapu namaknem
Preko krova i mansarde, ošamućen daljinama
Da ostavim struk lavande medu njenim haljinama
Lagano se bore nanose
Malo šta je još po starom
Al’ okice moje šokice,
Mađijaju istim žarom
Ladica đinđuva po nebu prosuta
U jesen vetar primi miris Bosuta
Isprva mi nije ništa al već posle par gemišta
Dopre izdaleka lagan prim…
Praćen tercom suvog lišća s jednog hrasta kraj Belišća,
Stidljivo, sasvim…
Što sam joj kog vraga dao belu ružu samoniklu?
Što li sam je povezao onaj krug na mom biciklu?
Lagano se bore nanose
Malo šta je još po starom
Al’ okice moje šokice,
Mađijaju istim žarom…
Pa da bećarac našvrljam ćirilicom.
Teško da bi drugi mogli rešiti taj hijeroglif,
Al bi Neko znao da sam tu…
Cipelice jedne bele zastale bi i prevele
Stih na asfaltu
Jednom ću u baladu da se prerušim
U refren što se tamo još zapevuši…
Pa da minem Starom Vlaškom,
Da joj kosu sklonim daškom
I za uglom hitro zamaknem
Da pred nosom strašnog Bana, kao senka Petra Pana
Kapu namaknem
Preko krova i mansarde, ošamućen daljinama
Da ostavim struk lavande medu njenim haljinama
Lagano se bore nanose
Malo šta je još po starom
Al’ okice moje šokice,
Mađijaju istim žarom
Ladica đinđuva po nebu prosuta
U jesen vetar primi miris Bosuta
Isprva mi nije ništa al već posle par gemišta
Dopre izdaleka lagan prim…
Praćen tercom suvog lišća s jednog hrasta kraj Belišća,
Stidljivo, sasvim…
Što sam joj kog vraga dao belu ružu samoniklu?
Što li sam je povezao onaj krug na mom biciklu?
Lagano se bore nanose
Malo šta je još po starom
Al’ okice moje šokice,
Mađijaju istim žarom…
Legend’a o Gedi Gluperdi
Ovo je priča koju vrlo nerado pričam… to je priča o antihristu jednom i raspikući, Gedi, takozvanom… sto je silnu zemlju nasledio od pokojnog teče i sve spisko. Bilo je tih slučajova već i ranije, da je neko zemlju potrošio i razbuco, al’ da je neko našu zemlju razbuco, to još nismo doživljavali, e tu smo se mi iz familije malko zamislili i metili prst na čelo, mada je bilo predloga da i Gedi prislonimo štagod na čelo, al to nije proslo… mislim još me nije prošlo.
Gedo,gluperdo
Svu si zemlju proćerd’o
Kud si srlj’o, di si gled’o
Gedo gluperdo
Jednom tako Geda išo na vašar, za opkladu jaho junca… otkad je s tog junca tresno malko usta krivi desno, breca se i bunca. A jednom opet Geda iš`o u teater i gledo komad sa onim vitezom i zmajom. Još mu tad na pamet palo da se čim odraste malo oženi aždajom. I svi mu kažu:Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
Jednom Geda onda išo na igranku, al ga bubnjar merko mrsko i drsko… Šta me gledaš, ti sa kosom, e odma mu je Geda nosom pesnicu razmrsko – u paramparčad. Jednom Geda jedva išo u crkvu, al i tu se bruko grdno… još sramote i belaja, istero ga otac Paja jer je naglas… podrigivo.
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
(Solo gitara) E, vidiš, ovakav solo Geda ne bi odsviro ni mrtav!
Ovo je druga glava o Gedi pripovedanja. Geda je… kako bi ga fizički opiso.. jako ima oštar pogled, mož’ seći lubenice njim, al drugo mu tupo, svu je zemlju slupo. Jednom zgodom Geda išo da pravi mostić, pa pričkino palac daskom. Siso ga da smanji otok i smišljao da bolje potok zatrpamo časkom.
Jednom tako Geda nije nigde išo za promenu, što je nazalost značilo da smišlja neku još goru bedu… uvali se na otoman, reklo bi se “Al je skroman!”, al mi znamo Gedu, i svi mu kažu:
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
Jednom davno Geda išo u bioskop, tužni ruski ratni film ga dirno svojski. Sav uplakan reče ženi: “E, to vidiš da je meni, ratova i vojski!”. A jednom tako nijednom nije otišo na sud, a minus sam upiso kredom. Ja kad se zaparniči, tu sve ima da varniči, teško nama s Gedom! I svi će mu kasti u glas:
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
(Solo klavir) Slušaj ovo, jebo te! E, to Geda ne bi odsviro sve da kupi klavir s četir noge!
Ovo je treća glava o Gedi. bilo bi još glava, Geda je ko meksikanska serija sa hepiendom, jer kakogod se završi bice hepiend… za nas il za Gedu. Jednom tako Geda išo na živce, jedio komšiluk redom. I sad, ko je lud najposle, da li Geda il mi što se natežemo s Gedom. Stalno brašo Geda išo u krajnost. osta zemlje tolko samo, da mi lepo našeg Gedu kada pođe sve po redu, sretno zatrpamo, na šta ce popa kasti:
(duboko kao pop)
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
Frenetično!
Evribadi!
Za njim!
Držte Gedu!
Puškom i torpedom svi za Gedom!
Šorom sredom svi za Gedom !
Gedo,gluperdo
Svu si zemlju proćerd’o
Kud si srlj’o, di si gled’o
Gedo gluperdo
Jednom tako Geda išo na vašar, za opkladu jaho junca… otkad je s tog junca tresno malko usta krivi desno, breca se i bunca. A jednom opet Geda iš`o u teater i gledo komad sa onim vitezom i zmajom. Još mu tad na pamet palo da se čim odraste malo oženi aždajom. I svi mu kažu:Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
Jednom Geda onda išo na igranku, al ga bubnjar merko mrsko i drsko… Šta me gledaš, ti sa kosom, e odma mu je Geda nosom pesnicu razmrsko – u paramparčad. Jednom Geda jedva išo u crkvu, al i tu se bruko grdno… još sramote i belaja, istero ga otac Paja jer je naglas… podrigivo.
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
(Solo gitara) E, vidiš, ovakav solo Geda ne bi odsviro ni mrtav!
Ovo je druga glava o Gedi pripovedanja. Geda je… kako bi ga fizički opiso.. jako ima oštar pogled, mož’ seći lubenice njim, al drugo mu tupo, svu je zemlju slupo. Jednom zgodom Geda išo da pravi mostić, pa pričkino palac daskom. Siso ga da smanji otok i smišljao da bolje potok zatrpamo časkom.
Jednom tako Geda nije nigde išo za promenu, što je nazalost značilo da smišlja neku još goru bedu… uvali se na otoman, reklo bi se “Al je skroman!”, al mi znamo Gedu, i svi mu kažu:
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
Jednom davno Geda išo u bioskop, tužni ruski ratni film ga dirno svojski. Sav uplakan reče ženi: “E, to vidiš da je meni, ratova i vojski!”. A jednom tako nijednom nije otišo na sud, a minus sam upiso kredom. Ja kad se zaparniči, tu sve ima da varniči, teško nama s Gedom! I svi će mu kasti u glas:
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
(Solo klavir) Slušaj ovo, jebo te! E, to Geda ne bi odsviro sve da kupi klavir s četir noge!
Ovo je treća glava o Gedi. bilo bi još glava, Geda je ko meksikanska serija sa hepiendom, jer kakogod se završi bice hepiend… za nas il za Gedu. Jednom tako Geda išo na živce, jedio komšiluk redom. I sad, ko je lud najposle, da li Geda il mi što se natežemo s Gedom. Stalno brašo Geda išo u krajnost. osta zemlje tolko samo, da mi lepo našeg Gedu kada pođe sve po redu, sretno zatrpamo, na šta ce popa kasti:
(duboko kao pop)
Gedo gluperdo
Svu si zemlju proćerdo
Sve si spisko sram te bio
Gedo bekrijo
Frenetično!
Evribadi!
Za njim!
Držte Gedu!
Puškom i torpedom svi za Gedom!
Šorom sredom svi za Gedom !
Sevdalinka
Šta god noćas da zapevam
Vući će na sevdalinku
Usnuo sam čobanicu
Zaplakanu u šljiviku
Grom udari, planu seno
Rasulo se stado njeno
Zaplete se dim po uvojku
Reče da se zove Bosna
Čudno ime za devojku
I nekom Drina teče desno, a nekom Drina lijevo teče
Ma nek teče u dubinu, na dve pole svet da seče
Znam tajni gaz, moje lane, most se pruži gde ja stanem
Sve da vuku me konji vrani
Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani
Osta samo stari kompas u grudima
A po polju nikli zabrani
Crne senke što se gnezde po ljudima
Nadleću me kao gavrani
Nekada sam putovao po mjesecu
Kroz vilajet pun hajdučije
A sada me oči ljudske
Plaše više nego vučije
Sto puta su prijatelji u molitvi pomenuti
A da l’ će mi se radovati ili glavu okrenuti
Šta slagati? Šta im kasti?
Svet ne možeš pesmom spasti
Njine brige me i noćas brinu
Dok se spremam na put kući
Na put kući u tuđinu
Svetom smo se razigrali ko đerdani
Nosili nas nebom ćilimi
Da li su to stvarno bili bolji dani
Ili smo to bolji bili mi
Nekada sam putovao po mjesecu
Kroz vilajet pun hajdučije
A sada me oči ljudske
Plaše više nego vučije
Nekad smo se bratimili po pogledu
Znajući kad isto sanjamo
I Bogu je prosto bilo
Krstimo l’ se ili klanjamo…
Vući će na sevdalinku
Usnuo sam čobanicu
Zaplakanu u šljiviku
Grom udari, planu seno
Rasulo se stado njeno
Zaplete se dim po uvojku
Reče da se zove Bosna
Čudno ime za devojku
I nekom Drina teče desno, a nekom Drina lijevo teče
Ma nek teče u dubinu, na dve pole svet da seče
Znam tajni gaz, moje lane, most se pruži gde ja stanem
Sve da vuku me konji vrani
Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani
Osta samo stari kompas u grudima
A po polju nikli zabrani
Crne senke što se gnezde po ljudima
Nadleću me kao gavrani
Nekada sam putovao po mjesecu
Kroz vilajet pun hajdučije
A sada me oči ljudske
Plaše više nego vučije
Sto puta su prijatelji u molitvi pomenuti
A da l’ će mi se radovati ili glavu okrenuti
Šta slagati? Šta im kasti?
Svet ne možeš pesmom spasti
Njine brige me i noćas brinu
Dok se spremam na put kući
Na put kući u tuđinu
Svetom smo se razigrali ko đerdani
Nosili nas nebom ćilimi
Da li su to stvarno bili bolji dani
Ili smo to bolji bili mi
Nekada sam putovao po mjesecu
Kroz vilajet pun hajdučije
A sada me oči ljudske
Plaše više nego vučije
Nekad smo se bratimili po pogledu
Znajući kad isto sanjamo
I Bogu je prosto bilo
Krstimo l’ se ili klanjamo…
Subscribe to:
Posts
(
Atom
)