Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik…
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna…
Nedostaje mi naša ljubav, mila… bez nje se život kruni uzalud
Nedostaješ mi ti, kakva si bila, nedostajem i ja – onako lud…
Ja znam da vreme ne voli heroje, i da je svaki hram ukaljalo
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo…
Kad potrazim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim
Šta su reči… kremen što se izliže kad tad…
Nedostaje mi naša ljubav, mila… a bez nje ovaj kurjak menja ćud
Nedostaješ mi ti, kakva si bila, edostajem i ja – onako lud…
Ja znam da vreme svemu menja boje, i da je silan sjaj pomračilo
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo…
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin
I tad sam svoj, jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin
Ponekad još suza razmaze tintu, i ko domina padne zid u lavirintu
Tako prosto… ponekad još stignemo do nas…
Nedostaje mi naša ljubav, mila… bez nje uz moje vene puže stud
Nedostaješ mi ti, kakva si bila, nedostajem mi ja – onako lud…
Ja znam da vreme uvek uzme svoje, i ne znam što bi nas poštedelo
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo…
